Шта све доноси нови концепт чувања деце, разговарамо са сертификованом наном у Немачкој и оснивачем компаније „Нана преко дана“ Тањом Нинковић.

Када је настала „Нана преко дана“? Како се родила идеја?

Радила сам као научник у Немачкој. Само три месеца након рођења ћерке била сам принуђена да се вратим на посао, а дете да упишем у јаслице. За мене је то био јако тежак период. Суочила сам се са свим негативним странама тога да о тако малом детету брине институција, али сам такође окусила све позитивне стране немачког система „Tagesmutter” (дневна мама). „Дневне маме” су ме подсетиле на не тако давна времена у Србији, када су малишане јасленог узраста, док родитељи раде, чувале баке, деке, нане, комшинице, заједно са још неким дететом из породице или комшилука. Дечица су била у топлом дому и лепо су се социјализовала. Поред тога, било их је троје, четворо, а не као у институцији, где једна или две васпитачице чувају велику групу деце. Заправо, овакав начин гајења деце најближи је одрастању у великој породици и из искуства кажем да је најпогоднији за развој малишана. Управо се из свега овога родила идеја да са још једном мамом, Мајом Угринић Николић, оснујем „Нану преко дана”, организацију која образује, запошљава и контролише нане - жене које у својој кући брину о двоје до четворо деце старости до 3 године. По професији сам доктор медицинске биохемије, али сам и квалификована нана по немачком систему. Трудим се свим силама да своје организационе, менаџментске и људске вештине коначно реализујем, оно у шта свим срцем верујем.

Колико је нана-дадиља важна за одрастање детета?

За децу је најбоље да расту у кућној атмосфери, али и да имају три до четири другара сличног узраста, да се стално играју и уче једни од других. Због тога су нане-дадиље идеалне управо за узраст до три године. Нана није само дадиља, она постаје део породице, неко ко је константно ту у току прве три године, са ким остварујете близак однос и кога можете породично да посећујете и касније, када дете крене у вртић. Психолошке студије су утврдиле да је ова врста емотивног везивања од изузетног значаја за развој детета јасленог узраста, а да честе промене васпитачица у јаслицама нису добре за децу.

Може ли нана да замени баку и деку?

Баке и деке су незаменљиве, али уколико их неко нема или живе далеко, нане могу да буду идеално решење. Оне су допуна или замена за ту дивну љубав коју најмлађима пружају баке и деке. Моја кћерка живи далеко од мојих родитеља, тако да она своју нану у Немачкој и њеног супруга заиста доживљава као баку и деку. Ја имам сјајно искуство, које желим да пренесем овде у Србији.

Ко су нане? Кога запошљавате и колико је важно њихово искуство у раду са децом?

Нане не морају нужно да буду васпитачице или медицинске сестре - васпитачи, с обзиром да често најбоље нане буду особе које претходно нису стекле формално знање, већ имају богато лично искуство. Искуство у раду са децом је важно, али и жеља за учењем и усавршавањем, а посебно су важне емоције. Мислим и верујем да су најбоље нане оне које искрено воле да раде са децом и знају да слушају потребе малишана и одговоре на њих.

Од нане очекујемо да се максимално посвети сваком детету понаособ. Нана треба да буде (са)осећајна, одговорна, сталожена и пажљива, да уме да воли, али и да уме да оствари добру комуникацију са родитељима, да са њима осмишљава и договара оно што је за дете најбоље, као и да мирно и конструктивно превазилази разлике у мишљењима и решава могуће конфликте. Сарадња са родитељима је од пресудне важности, јер наш циљ је да нана практично постане придружени део породице, а не само особа која чува децу.

Можете ли упоредити прилике у иностранству и код нас? Може ли овакав посао да заживи у Србији?

У Немачкој, Француској, Аустрији и другим земљама Европске уније овакав концепт кућних јаслица је званични део дечје заштите и образовања, дотиран од локалних власти, нешто попут вртића у Србији. Закони у Србији за сада ову врсту бриге о деци не сврставају у предшколско образовање, нити омогућавају било какве субвенције и олакшице. Верујем да концепт увођења нана може успешно да реши проблем са недовољним бројем места у вртићима, али с друге стране и да омогући лакше запошљавање особа у старијим годинама, које иначе тешко долазе до посла. Због свега овога, ми у „Нани преко дана“ се надамо да ћемо успети да у сарадњи са надлежним институцијама променимо прописе, како би се можда омогућило субвенционисано плаћање услуга нана. Тиме би овај вид бриге о деци био доступнији већем броју родитеља, а наш посао би имао већу шансу да заживи и опстане у Србији.

Ко су ваши клијенти, коме је потребна нана?

Тренутно бирамо најбоље нане и обучавамо их, тако да тек предстоји фаза упознавања са родитељима и њиховом децом. По првим реакцијама и писмима која добијамо, већини родитеља се допада идеја.

Дакле, будуће нане морају да прођу обуку?

Наравно. Нане обучавамо по немачком систему. Оне пролазе интензивну обуку од 160 часова о одрастању деце, сигурности у кући и природи, посебну обуку о исхрани, здрављу и васпитању деце. Сваке две године поново пролазе курс прве помоћи за бебе и децу, сваке године имају санитарни преглед, а сваких пет година обуку о противпожарној заштити. Такође, проверава се да ли су осуђиване и какво је здравствено стање свих пунолетних чланова њихове породице. Константно усавршавање је обавезно, а подразумеваће минимум 15 часова годишње. Својим запосленима нудимо добру обуку и могућност да у складу са бројем деце и искуством зарађују пристојну плату.

Каква је конкуренција на тржишту у овој области?

Наш концепт је веома специфичан и ово је нешто ново у Србији, па верујем да за сада немамо праву, озбиљну конкуренцију.

Да ли сте остварили сарадњу са Националном службом за запошљавање?

Да, и та сарадња нам је од велике користи. Национална служба за запошљавање радила нам је селекцију кандидата, обавила разговоре са њима и добили смо велики број пријава врло квалитетних кандидаткиња које испуњавају све предуслове да постану нане. Све то нам много помаже у даљем избору најбољих нана за нашу децу.

Тањи и Маји честитамо на овом подухвату и храбрости за увођење потпуно новог концепта у Србији и желимо им много среће у раду!